Pridružite se zajednici

Naša prevodilačka zajednica se sastoji od preko 300 prevodilaca, lektora, fakultetskih profesora i lingvista

Niste registrovani? Registruj se

PROCENA

Pošaljite nam uzorak materijala za prevod i mi ćemo vam ubrzo poslati procenu!






captcha




Ponekad ne mogu da verujem da se pitanje dolaska Paypal usluge u Srbiju postavlja iznutra. Kao, da li to nama treba, ili šta će to nama. Mogu da razumem banke i političare koji imaju svoje interese kad je u pitanje kretanje novca u ovoj zemlji (u njihove džepove, je l').




Kao privatnik i kao internaut, kao prosečan čovek i kao ,,gejmer" itekako želim da požanjem sve prednosti ovakve Internet usluge. Moneybookers već nudi uslugu u Srbiji, zašto ne i Paypal, koji je daleko popularniji i prihvaćeniji. Na kraju krajeva, konkurencija ovom prvom takođe će biti dobra stvar.



English: Logo of PayPal. Español: Logotipo de ...

Photo credit: Wikipedia



Problem koji uzrokuje nemogućnost korišćenja ovakve usluge je višestruk.



Prvi deo problema je nemogućnost kupovine i plaćanja u inostranstvu. Nažalost, mnogo toga što je u drugim, bogatijim zemljama dostupno i jeftino mi plaćamo basnoslovnim sumama, ponekad i 100% više. Hvala vam, dragi prodavci, uvoznici i carinici, ali ipak bih radio platio svoj Pro Evolution Soccer 20 evra nego 6.000 dinara, ma koliko se prodavačica smešila.



Drugi deo problema je nemogućnost naplaćivanja usluga, kao kod nas, u prevodilačkoj branši. Dosta klijenata će preferirati plaćanje putem jednostavnog klika, pogotovo jer bankovni transferi u Srbiju obavezno idu preko posredničke banke, što uključuje papirologiju, takse, a vama pare dolaze na račun sa više dana zakašnjenja. Da ne spominjemo divnu ideju kod moje banke (koju neću imenovati, recimo samo da je možda i najpopularnija/najuspešnija/neštonešto u Srbiji) da pare koje stižu preduzetniku na račun iz inostranstva morate u roku od 24h opravdati i prebaciti na devizni račun ili se vraćaju pošiljaocu. Divno, zar ne, kad morate da opravdavate sopstvenu zaradu. Ne dao vam Svevišnji da ste na odmoru u to vreme, jer pare odoše nazad pa vi njakajte klijenta da ih ponovo šalje.



Treći oblik problema jeste kombinacija prethodna dva: možda ja mogu da omogućim uslugu za koju ću naći radnike na jednom kraju sveta, platiti ih za obavljen posao/usluge koje ću prodati nekom drugom po dodatnoj ceni. Nalaženje posla, nalaženje osobe koja će ga obaviti i sve transakcije mogu da se obave brže i nadasve lakše, za telo i dušu. Razlike u cenama usluga na različitim delovima zemaljske kugle poznate su nam vrlo dobro, budući da se prevodilačke usluge u zapadnoj Evropi naplaćuju i do 10 puta više nego kod nas.



Banke u Srbiji kažu da je bolje da to sačeka "neke bolje dane". A za to vreme, ko god je to mogao, svratio je do susedne Hrvatske i tamo otvorio devizni račun koji je lako povezao sa gorepomenutom uslugom. Gubite klijente, gospodo!



Svako ko je ikad bio u banci zna koliki je to gubitak vremena i papira. Ali, šta ćemo, dok nam je monetarnog sistema, moramo da se mučimo sa njegovim institucijama. Što ne znači da ne možemo da zahtevamo bolju i bržu uslugu.



A da je zaslužujemo, to je zapisano još u onom "mušterija je uvek u pravu".



Tekst je nastao kao podrška ekipe sa prevedi.rs ideji o novom zakonskom okviru za e-plaćanja, više na:

http://startit.rs/zakonski-okvir-za-paypal-do-kraja-godine-neke-banke-uticu-na-drzavu-da-se-to-ne-desi/




Studije anglistike upisala sam sad već davne 2003. godine. Srednju zubotehničku školu završila sam u Kraljevu i tog haotičnog juna kada se činilo da oko mene ne postoji ništa osim „velike odluke“ koja će obeležiti moj život za sva vremena (sve izgleda puno dramatičnije kad imate 17 godina), učinila sam veliki zaokret kojem se ni sama nisam nadala. Odustala sam od stomatologije u Beogradu kao logičnog izbora za dalji nastavak školovanja, preskočila nekoliko univerzitetskih gradova u relativnoj blizini i upisala engleski u gradu koji me vukao nekom neobjašnjivom unutrašnjom silom, vezom koja se stvorila među nama još prilikom prvog susreta. Oni koji su, kako bi to Mika Antić rekao, „gimnazijski zaljubljeni u Novi Sad“ razumeće ovu romantičnu predstavu koju sam prema tom gradu razvila od prvog dana. U održavanju iste, u velikom je pomogao i fakultet na kome sam se našla – već od pozdravnog predavanja na kome su nas, zbunjene i kao prebačene u neki novi film u kome ne poznajemo ni likove, ni radnju, ni žanr, dočekala vesela i optimistična lica naših budućih profesora. Govorilo se mnogo o Bolonjskom procesu, o kreditima, podeljen nam je spisak obaveznih i izbornih kurseva za naredne četiri godine, pričalo se o izboru smera koji ćemo morati napraviti nakon druge godine, o dodatku diplomi u kome će biti popisani svi kursevi koje smo slušali sa brojem bodova, a koje će na taj način biti moguće vrednovati u svakoj zemlji Evrope i sveta; zbog atmosfere koja je obavila učionicu dobili smo osećaj sličan onome kad prvi put obujete lepe nove cipele. Sastanak se odužio preko planiranog vremena, pitanja je bilo mnogo, odgovora isto toliko, dobrih predviđanja i nada za bolje sutra najviše. Lako nas je poneo entuzijazam naših profesora, činjenica da smo pioniri Bolonjskog procesa u našoj zemlji (kasnije ćemo sami sebe nazivati nekim više laboratorijskim terminima) i verujem da govorim u ime većine nas koji smo prisustvovali pomenutom sastanku, kada kažem da smo sa fakulteta toga dana izašli zadovoljni i više nego ikad sigurni u izbore koje smo učinili... Ali vreme leti kad se zabavljate i sve što je lepo kratko traje, a četiri godine studija prošlo je u jednom dahu. Govorim sada samo u svoje ime, mada sam sigurna da će se mnogi moji ispisnici složiti, kada kažem da me pomenuti profesori nijednom za četiri godine mojih osnovnih studija nisu razočarali, već naprotiv, nebrojeno puta me uverili da je izbor koji sam donela upisavši se na Filozofski fakultet u Novom Sadu bio jedan od najboljih u mom životu.



Većina studenata moje generacije osnovne studije završila je u roku, neki čak ne zaokruživši ni pune četiri godine - Bolonjski proces pokazao se kao vrlo dobra stvar kad je poboljšanje efikasnosti studiranja u pitanju – za neke čak i previše. Odjednom smo se našli na kraju studija, na kraju izvesnosti i mirnih poznatih voda, a na početku neizvesnosti stvarnog života sa nagoveštajima jakih vodenih struja i mnogi su se borili da održe ravnotežu u tom limbu. Kao ruka spasa za one koji još nisu bili spremni odustati od studentskog života javila se mogućnost produženja „statusa quo“ za još jednu godinu, upisom master studija. Povedeni pričama o tome kako će jednog dana posedovanje master diplome biti neophodan uslov za pronalaženje bilo kakvog zaposlenja, koje su se kao požar širile među poluupućenim studentima, a na klimavom tlu po pitanju bilo kakvih realnih mogućnosti za zaposlenje u datom trenutku, većina studenata moje generacije i ja sama prva među njima, pokleklo je i donelo sudbonosnu odluku upisivanja na master studije.



Još jednom bili smo prva generacija koja je isprobala novi plan i program mahom ispod čekića. Sledeći ovu metaforu, mogli bismo reći da su se neki uskoro osećali kao da su istim tim čekićem dobili i po glavi. Od samog početka, uz nekoliko svetlih izuzetaka, naš master je izgledao kao dosta loše zamišljena i izvedena igra. Počelo je s problemima oko rang lista, haosom oko broja studenata kojima je odobreno studiranje iz budžetskog proračuna, a koji je na svakom odseku bio drugačiji i na kraju kao šlag na torti, kao alarm koji je trebalo da nam svima u ušima zapišti visokim tonovima, pismeno „obećanje“ koje smo morali dati, ujedno i uslov za upisivanje mastera, da od Fakulteta nikada nećemo, ni pod koju cenu, ma šta da se dogodi, tražiti povrat novca koji smo uplatili za naše master studije.



Sećam se dobro lake ironije s kojom smo prihvatili ovo, posprdnog tona u našim razgovorima na ovu temu, toga kako smo frknuli sebi u bradu potpisujući pomenutu izjavu. Bili su to dani u kojima je glavna deviza bila „nek' ide život“ – gurajući dan za danom, predavanje za predavanjem, živelo se od jednog ispita do drugog i verujem da većina nas nije previše zamarala svoje glavice razlozima iza poturanja takvog ultimatuma. Al' na kraju krajeva, o ultimatumu se nikada i ne razmišlja previše.



Pomenuti posprdni, lako ironični ton koji smo zauzeli, kako je vreme prolazilo, a događaji se odmotavali, polako se pretvarao u nepoverenje, a zatim ljutnju i na kraju bes kojim smo izražavali svoju nevericu da se neke stvari, eto, zaista dešavaju i to nama.



Kako lagano dolazimo do glavne teme, želim reći da mi nije namera ovim pozivati na bilo kakvu pobunu, mada ne kažem da pobune ne bi trebalo da bude. Ipak, biću zadovoljna ako uspem u jednom, a to je dizanje svesti o tome šta se zapravo desilo i dešava sa generacijama studenata koji su odslušali predavanja predviđena master(skim) programom na novosadskom Odseku za anglistiku, napisali master rad, isti odbranili, neki već nekoliko godina ranije, i tu izgleda završili svoju priču. „Kako tu završili svoju priču?“, pitaće neupućeni, „Valjda se priča završava dodelom diploma, kad se svi uparade za slikanje i primaju čestitke i cveće?“ Da, to bi svakako trebalo da bude slučaj. Na našu veliku žalost i nezadovoljstvo, to ovde nije slučaj. Niko od diplomiranih filologa anglista - mastera u Novom Sadu još uvek nije dobio svoju diplomu sa master studija. Zašto i kako pitate se vi, a i mi... I ako sad očekujete da ću vam otkriti neku veliku istinu, nažalost moraću vas razočarati. Nemam pojma zašto. I sama u toj „vladimirsko-estragonskoj“ grupi, na svoju diplomu sa master studija čekam već više od dve i po godine. Kao što reče jedan kolega neki dan, nekad i zaboravim da je čekam.



Nemajući pametnija posla, za to vreme sam se, naravno, pokušala obavestiti iz više izvora, uključujući kolege koje je zadesila ista sudbina, profesore s fakulteta, šefa Odseka za anglistiku, dekanata, pa i Ministarstva za prosvetu i nauku, i saznati koji je razlog iza tog beketovskog čekanja i kada će naše diplome konačno moći da se podignu i verovali ili ne, nisam dobila ni jedan jedini konkretan odgovor. Odgovori ponekad čak ne bi ni stigli, a kada bi i stigli – i  meni i drugima koji su postavljali isti upit – bili su različiti i često nekonzistentni, osim u jednom – diplome su u izradi. Doduše, većina odgovora kao jedini razlog za kašnjenje navodila je probleme tehničke prirode – čula sam između ostalog da se već vrlo dugo čeka na izradu holograma, jer je postojala ideja da diploma bude istovetna na nivou univerziteta, pa se zbog toga opet čekalo na neko uniformno rešenje za sve fakultete (pri čemu neki fakuleti nisu čekali takvo rešenje, već svojim studentima delili diplome, ali kod nas je slučaj naravno bio drugačiji pa se sad nagomilalo posla), onda se čekalo na rektorat, pa je bilo problema sa softverom (u to i nije bilo tako teško poverovati), iz nekog misterioznog razloga nisu se hteli štampati famozni dodaci diplomi, pa se, po ko zna koji put kod nas, moralo sve ručno povući i pešaka raditi... Već naviknutu na ono da u postmodernizmu nikad ne postoji jedna istina, već onoliko istina koliko ima pripovedača i tački gledišta, ovoliko raznovrsnih odgovora me izgleda nije uznemirilo koliko je trebalo. Ako takvo pravilo važi u književnosti, zašto se ne bi proširilo i na život? Na kraju krajeva, u književnost je i stiglo iz života. Ali je li sve baš tako? Da li treba da prihvatimo bilo kakav odgovor koji nam se ponudi kao rešenje za konkretno taj dan i tog sagovornika na koga smo naleteli?  Možemo li prihvatiti da se naši životi odvijaju kao na stranicama romana dok smo mi nemi i tek ponekad začuđeni posmatrači?



Istina je da bi bilo više nego dobro da se problemi novosadskih studenata anglistike završavaju na činjenici da nikad nisu videli svoju diplomu sa master studija. Sigurna sam da bi je mnogi recimo, rado uramili i stavili na zid (hajdete, zašto da ne?), ali složićete se to nije baš od suštinskog značaja u svetu u kome živimo i uz mnogo veće probleme koje danas imamo. Ja, konkretno, bih je rado nostrifikovala u Hrvatskoj gde živim i time mogućno povećala šanse za bolje zaposlenje, ali s obzirom na postojeće okolnosti kojim vas neću zamarati, to možda i ne bi tako puno značilo. Istina je i to da prilikom prijave na posao, puno lepše izgleda kada priložite diplomu, a ne neko tamo uverenje odštampano na lošem papiru A4 formata na štampaču iz 1996, ali i preko toga bi mnogi od nas vrlo lako prešli. Ono pak preko čega teško prelazimo su stvari koje imaju direktnog uticaja na naš život, koje, recimo, odlučuju o tome da li ispunjavamo uslove za neki posao ili ne, stvari koje nam „rade o glavi“. Do sada sam govorila o svršenim studentima master studija anglistike u Novom Sadu, a sada dozvolite da kažem i ovo: generacije studenata osnovnih studija anglistike počev od 2006/2007. još uvek čekaju na svoju diplomu sa osnovnih studija. Diplomirani filolozi anglisti kako se oni zovu (za razliku od profesora engleskog jezika i književnosti koji su upisali studije do 10. septembra 2005. kada je donesena izmena Zakona o visokom obrazovanju, odnosno prihvatanje Bolonjskog procesa kod nas) u neuporedivo su lošijem položaju. Ipak, njihova glavna muka nažalost nije to što nisu dobili diplomu, već neverovatna, il' u najmanju ruku šokantna činjenica da sa fakultetom koji su završili imaju samo 6. (rečima: šesti) stepen stručne spreme, odnosno višu školu. Ako ste iole upućeni u zakon države Srbije, odmah će vam biti jasno da se ovi mladi ljudi sa tim stepenom obrazovanja ne mogu zaposliti kao nastavnici engleskog jezika ni u osnovnim ni u srednjim školama. Ako pošaljete upit u Ministarstvo dobićete jasan odgovor u kome stoji da sa 240 ESPB boda „ne ispunjavate uslove u pogledu stepena stručne spreme propisane Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja za izvođenje nastave i drugih oblika obrazovno-vaspitnog rada iz predmeta engleski jezik u osnovnim i srednjim školama“.


Ne ulazeći u rasprave oko toga koliko je to van pameti, samo ću usputno navesti da ni u jednoj državi regije ovaj problem nije (ne)rešen na ovaj način. U Hrvatskoj i Crnoj Gori, recimo, gde postoji 3+2 sistem obrazovanja, studenti sa diplomom osnovnih studija, iako sa godinom fakulteta manje nego studenti Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, ispunjavaju uslove za rad u osnovnim školama, a izuzetno (odnosno, ako se niko drugi ne prijavi na konkurs) mogu raditi i u srednjim školama. Kako smo saznali na Fakultetu, problem koji postoji u Srbiji nije, kako se na prvi pogled čini, u samim zvanjima koja su dodeljena studentima od generacije 2006/2007. pa nadalje, već zastarela sistematizacija ovih zvanja, a između ostalog i ogroman propust koji postoji u Zakonu o obrazovanju, a koji se odnosi na činjenicu da zvanje „diplomirani filolog anglist“ navodno uopšte ne postoji u pravilniku objavljenom u Službenom glasniku. To donekle i nije teško za poverovati, s obzirom na to da to nije ni prvi ni poslednji put da takve stvari u Srbiji ne štimaju, viđali smo i gore od strane naše Vlade. Ono šta se ja pitam je ko je uopšte smislio to zvanje diplomirani filolog anglista i zašto nije proverio da li sve u redu s njim pre nego što je ispisano na stotine uverenja o diplomi? I da li je moguće da je ipak shvatio da nešto nije u redu, ali prekasno, pa se sad čeka da se magla razbistri, stvari, nadajmo se, postave na svoje mesto, a tek onda pripremljeni, već dobrano prašnjavi tabaci papira na kome će se štampati diplome izvuku na svetlo dana. Osim toga, ne bi bilo prvi puta da se u diplome, il' tačnije uverenja o njima, pišu svaki čas druge stvari. Prvoj generaciji koja je išla po Bolonji izdavana su uverenja o diplomama sa osnovnih studija u kojima je njihovo zvanje nakon četiri godine studija bilo „filolog anglista“ bez onog diplomirani ispred. Kada je pre nešto manje od dve godine došlo do izmena u Zakonu o visokom obrazovanju, Fakultet je ovim generacijama studenata morao promeniti i zvanje u diplomirani filolog anglist. Pardon, bivši studenti su morali tražiti da se to učini, čitaj: platiti Fakultetu izdavanje novog uverenja.



Pitamo se kome ovakva vrsta neorganizovanosti ide na ruku, ako ikom. Da li je u pitanju običan nemar, nedovoljan trud da se stvari učine boljima ili je po sredi neki treći, misteriozni razlog. To su ipak pitanja koja i uz sav naš trud i zalaganje ostaju bez odgovora i pored toga što smo svesni da „nešto je trulo u državi Danskoj“, ne možemo baš tačno upreti prstom na mesto odakle „miomirisi“ dolaze. Ipak mora se reći da je tužno i iznad svega nepravedno da pored svih nedaća s kojima se borimo nakon završetka fakulteta (neću ni spominjati one za vreme fakulteta, jer to su slatke muke u poređenju sa stvarnim životom koji nas čeka kasnije) ne dobijemo ono šta nam s punim pravom pripada, da nam sopstvena država i fakultet ne samo ne izlaze u susret, već na manje-više svakom koraku podmeću nogu. I dok moje kolege sa završenim fakultetima dobijaju odrešite odgovore od strane Ministarstva o tome kako ne zadovoljavaju tražene uslove za mesto nastavnika i profesora engleskog jezika, činjenicu da postoje škole u Srbiji u kojima su na istim tim mestima zaposleni ljudi koji ne da nemaju diplomu osnovnih studija i zvanje diplomirani filolog anglist, il' makar filolog anglist, već tek licencu o položenom ispitu srednjeg nivoa engleskog kao stranog jezika, pomenuću tek uzgredno jer svaka dalja razrada tog pitanja zaslužuje puno više prostora nego što ga ovde imam. Ipak, morate shvatiti da ne možemo biti ravnodušni kada po ko zna koji put doznamo za takvu neku priču – nije u redu i nije fer.



Nije u redu ni to što smo nekoliko godina nakon što smo odbranili svoj master rad saznali da je diplomu koju smo zaradili već osnovnim studijama (govorim sada o generacijama pre 2005.) uz manji poduhvat po pitanju nedostajućih bodova, odnosno pisanja master rada, i, naravno, "simpatične" uplate na račun Fakulteta, moguće izjednačiti sa master diplomom za koju smo mi slušali ceo papreno plaćen semestar predavanja, položili nekoliko ispita i još uz to napisali i odbranili isti taj master rad. Predlažem da onda i mi sad izjednačimo svoju diplomu s osnovnih studija, pa ćemo lepo biti masteri na kvadrat.



Ne laskam sebi da sam ovim ispisanim učinila išta više do zagrebala po površini čitavog problema. Svesna sam i da je nemoguće napisati sve šta je krenulo naopako u nekom trenutku, popisati sve probleme, sve pojedinačne slučajeve - svako od nas ima neku svoju priču, iskustvo koje je u isto vreme i slično i različito u odnosu na ostala. Ulozi su veliki, tema je ozbiljna, đavo je odavno odneo šalu, nije nikakva tajna, već realnost života da mnoge stvari u Srbiji nisu kako treba i da se moraju promeniti – odnos države i fakulteta prema svršenim studentima anglistike u Novom Sadu samo je jedna od njih, sasvim slučajno nama najbitnija jer smo direktno pogođeni njome. Da li bi borba za naša prava donela kakve bitne sveobuhvatne promene ne možemo znati, ali ostaje ona mudrost da se put od hiljadu milja počinje jednim korakom i da kamen pukne ne od zadnjeg udarca čekićem, već od svih koji su mu prethodili. Mogla bih za kraj i citirati Zorana Đinđića i reći da ako danas ne uspemo jedini razlog smo mi sami...
Ali bolje da ostavim fraze po strani, jer znate vi to već i sami sve, jedino šta se ne zna je: šta ćemo učiniti po tom pitanju?




Već se na ovom sajtu vrlo lepo pisalo o putovanju „preko bare“ i svim divotama koje vas očekuju kad se jednom odlučite na taj podvig i još bitnije, prikupite sve potrebne dokumente, dozvole za stupanje na dobro čuvano tle Sjedinjenih Američkih Država, dokažete kako niste nikad ni čuli za Osamu Bin Ladena il' Sadama Huseina i blage veze nemate gde su Rusija i Severna Koreja i kako nemate apsolutno nikakvu, ama baš ni najmanju, ni u najluđim snovima izmaštanu nameru da tamo ostanete duže od dozvoljena 3 meseca koja, naravno, planirate potrošiti isključivo na turizam i suludo trošenje novca kojeg, eto, jednostavno imate previše, pa želite njime potpomoći uveliko zaduženu američku ekonomiju; kada skupite taj imaginarni novac, ili bar njegovu na jedvite jade ušteđenu realnu verziju, pomirite sa kojom god sudbinom koja vas čeka nakon ulaska u avion, kada stjuardese počnu uvežbanim pokretima pokazivati protokole u slučaju kvara aviona, kada začujete drndanje JAT-ovog motora i kad vas sila inercije pri uzdizanju od tla lagano zabaci u sedište, možete odahnuti i pustiti da vas obuzme nalet adrenalina – idete u Ameriku!



Moje iskustvo putovanja u „zemlju snova“ desilo se sad već poodavno, što nikako ne znači da mi nije blisko u sećanju. Razlozi za nezaborav su brojni i nadam se, zanimljivi, zbog čega i želim neke od njih podeliti s vama. S obzirom na to da nisam bila tako snalažljiva kao kolega čiji smo članak čitali, te sam u Ameriku otišla iz čistog turizma i s nadom da ću za nešto više od mesec dana provedenih tamo, unaprediti svoj engleski do neprepoznatljivosti, za moguće poslovne ponude se nisam suviše raspitivala misleći kako za rad neće biti vremena. Da li sam bila u pravu ili ne, ostaje pod znakom pitanja, ali to ionako nije tema ovog članka. Volim da mislim kako mi je boravak u Americi doneo jedno po mnogome neprocenjivo iskustvo, novu, širu spoznaju sveta u kojem živimo i bezbroj anegdota koje ću verovatno prepričavati do kraja života. Ali tako je na kraju krajeva sa svakim značajnijim putovanjem. Šta je onda to što je boravak u Americi učinilo tako posebnim?


Pre svega, bitno je napomenuti da sam imala tu sreću (ili nesreću, kako će se pokazati u pojedinim slučajevima) da u Čikagu imam dosta bliske rođake čiji sam gost i bila za tih mesec dana. Osim što mi je ta činjenica uštedela značajan novac koji bih potrošila na smeštaj, bila je bitna i s te strane što sam po samom dolasku bila uronjena u dve različite kulture, izvorno američku i onu srpske dijaspore u Americi.


Iako sam prvenstveno bila zainteresovana za prvu, već na samom početku postalo mi je jasno da ono što ću upoznati do krajnjih granica i preko svake potrebe i sopstvene volje, upravo je ova drugopomenuta kultura. Kao i svi pripadnici dijaspore, bez obzira koja je zemlja u pitanju, moji domaćini bili su vrlo ponosni na tekovine srpske kulture koju su uspeli da sačuvaju u dalekom belom svetu i ono što su postavili sebi za glavni cilj bilo je da meni i mami s kojom sam došla pokažu ama baš sve aspekte te kulture, ne skrivajući svoje oduševljenje. Tako smo već na putu s aerodroma stali u pomalo zabačenom delu grada (oprostićete na ovakvim „ženskim“ opisima lokacija, znam da „zabačen deo grada“ ne govori previše kad je Čikago u pitanju) kako bismo svratili po domaću šunku, sir i Plazma keks u radnju pod nazivom БЕОГРАД. Rafovi kao iz osamdesetih nakrcani namirnicama i raznoraznim špecijama sa srpskim nazivima zloslutno su se kezili mom preneraženom izrazu lica. Odmahujući glavom izašla sam odatle i vratila se u auto puštajući da me u toku vožnje zaslepe odsjaji sunca u gusto nabijenim kilometarski visokim zgradama grada u koji sam pristigla.



Dok sam se još borila sa novom vremenskom zonom požurili su me da se „lepo uredim“ jer idemo na slavu. Napola se nadajući da se radi o slavskom ručku kod nekih prijatelja Srba, nisam postavljala previše pitanja u strahu da bi mi se slabe nade mogle potpuno srušiti pred saznanjem da me toga dana čeka nešto sasvim drugo. Skockani „za slavu“ vozili smo se širokim čikaškim bulevarima dok nismo izašli iz centra, pa produžili šestostrukim autoputom do same periferije grada. Na širokom polju uredno podrezane trave uzdizala se pravoslavna crkvica. Dok smo prilazili postepeno sam razaznavala načičkane oko nje tezge pretrpane raznoraznim pijačarskim proizvodima – privescima za ključeve s motivima četiri es, pravoslavnim krstićima ukrašenim kutijicama s tamjanom, majicama sa likom Ratka Mladića i Radovana Karadžića i natpisima na ne uvijek čitkoj i pismenoj ćirilici, rakijom u bocama sa kičasto islikanim ikonama; uši mi je zaglušio pokušaj interpretacije jedne od pesama Seke Aleksić koji se orio sa improvizovane pozornice u blizini na kojoj se šepurila vrlo oskudno obučena i zdravo popunjena pevačica; zaplahnuo me miris točenog piva i tek pečene prasetine, luka i (šta se to još oseti..?) ćevapa! Napola otvorenih usta osvrtala sam se oko sebe pitajući se ko je priredio tu neslanu šalu mog teleportovanja nazad u Srbiju bez mog znanja i tek što sam pristigla u „zemlju snova“. Trljajući oči u neverici i krajičkom mozga razmišljajući o mogućnosti da su te halucinacije jedna od misterioznih posledica nesrećnog „jet laga“ načula sam iza sebe nepoznati glas koji oduševljeno govori: „Man, it gets better and better every year!“ i shvatila upotrebljivim delom svog mozga da ipak i dalje jesam u Americi, a zatim i da se nalazim ni manje ni više nego na njihovoj verziji sabora, zbora – seoske slave. S obzirom da na pomenute slave ne idem ni u Srbiji, jedino što je moglo da me uteši u toku narednih pet sati koje smo tamo proveli bila je do sad potvrđena činjenica da ono što krene naopako, obično dobro završi. I da vas ne mučim više, odmah ću reći da je tako bilo i sa mojim boravkom u Americi, ali put do uspeha je još jednom bio dug i posut trnjem.


U želji da ni u kom slučaju ne uvredimo naše domaćine, stoički smo izdržali redom: odlazak na ćevape i domaću hranu u najpoznatiji srpski restoran, večernji izlazak u narodnjački klub, odlazak u poslastičarnicu „with Italian ice cream“ (čitaj: vodenasti, preterano slatki sladoled koji se kod nas može naći u svakoj jeftinijoj poslastičarnici), obilazak svih pravoslavnih crkvi i manastira u kraju zajedno sa pravoslavnim grobljem. Nije nam dugo trebalo da shvatimo da je „visoko vreme“ da učinimo nešto za sebe ako želimo u Americi videti išta osim Srbije.



Obazrivo smo im saopštili kako bismo rado krenule same u obilazak jer ne želimo dalje iskorištavati njihovo gostoprimstvo. Ideja je primljena najpre s nezadovoljstvom, a kada smo iznele svoj plan da u pomenuti obilazak krenemo metroom, sa sveopštim protivljenjem i uveravanjem da bi takav poduhvat značio ništa drugo do našu sigurnu smrt ili u najboljem slučaju orobljavanje do gole kože. Ipak pristali su da od sad mi biramo kuda želimo ići, što nam je bilo i više nego dovoljno. Usledila je, između ostalog, poseta Linkolnovom zoološkom vrtu, jednom od najvećih na svetu i moja sopstvena ekstaza u muzeju Instituta umetnosti, gde mi se otela suza radosnica pred delima slavnog Monea, Van Goga i Gogena. Amerika je lagano dobijala svoje pravo obličje.



Ipak, i dalje smo najveći deo vremena provodili sa našom domaćicom – bakom Danicom, iznad svakog opisa živopisnim likom, koja je u Ameriku došla nešto iza Drugog svetskog rata i tamo nepogrešivom ženskom promućurnošću osigurala lagodan opstanak svojoj mnogočlanoj porodici. Sada već duboko u osamdesetim godinama, živi sa zetom i nešto usporenom kćerkom kojoj treba njena pomoć. Njih dve su često bile naše glavno društvo i zabava i u toj ulozi nikada nisu omanule. Baka Danica je rodom sa Korduna i pravo zadovoljstvo je bilo slušati je kako priča. Zdravom logikom kombinovala bi stare, već uveliko u Hrvatskoj zaboravljene kordunaške izraze sa srpskom jeziku prilagođenim engleskim izrazima pa ono što je u početku bilo pomalo teško za razumeti kasnije se pretvorilo u izvor čiste zabave i ušlo i u naš rečnik. Počela bi svoj monolog od ranog jutra: „Ja sam noćas cijele noći bila ap en daun, ap en daun, ustani iz kreveta, vrati se, nikako se smiriti. Muče me moje legz. Nikako nijesam mogla oka sklopiti. Nego, šta ćemo mi pripraviti za ručak danas? Imam neko meso od čikena, treba ga samo pušnuti u majkrovej, sve je već priređeno. Mada ja rađe juzam obični oven. To meni moj Sašo kupi u storu daun d strit, da ja ne moram pulati kese. A sve je i zabacano, nijesam ni mopala sigurno neđelju dana, ne morem stajati dugo, sve me boli. To me jako baderuje. A jeste vidli ženu od mog Saše, ona je madelinka, slika se za reklame. Sašo veli da ona ima mor mani od njega u ril estejtu.“

I tako bi se to nastavilo u nedogled, baka Danici nije ponestalo tema za svih mesec dana našeg boravka, koji se suviše brzo bližio svom neumitnom kraju. Kako to obično biva, najbolje je bilo upravo kad se već nazirao kraj.



Deset dana pre planiranog puta nazad uspeli smo doći do starih prijatelja, isto rodom s Korduna. Čika Dragan i njegova porodica bili su sasvim druga priča i pravo osveženje. Bežeći od bede u kojoj je rođen i odrastao, čika Dragan je u novoj zemlji ostvario svoj tipično „američki san“ i obožavao je zbog mogućnosti koje mu je pružila. Uz njega i njegovu kćerku Dženifer, rođenu Amerikanku, upoznali smo Ameriku u pravom smislu te reči – ogromnu, preteranu, megalomansku, čudnu, užurbanu, zemlju svih ljudi i narodnosti, koji žive za sadašnji trenutak, komplikovanu, ali opet užasno jednostavnu, ogrezlu u strahu od terorizma i uronjenu u teorije zavere. Već prvi dan druženja sa porodicom Mraović bacili smo pogled sa kule Sirs, sadašnje kule Vilis, najvišeg nebodera u Americi i sve do relativno skorašnjeg ekonomskog bujanja Bliskog i Dalekog istoka, najvišeg nebodera na svetu. Nešto kasnije jeli smo sladoled na pristaništu Nejvi i zamalo u naletu vetra bili odneti u jezero Mičigen, zajedno sa velikim škriputavim točkom koji je zaštitni znak tog pristaništa, a na kojem se, svi smo se složili jednoglasno, ne bismo vozili ni u ludilu. Do kraja nedelje odvezli smo se nekih 300km do susedne države Viskonsin gde su naši domaćini imali vikendicu i uveravali nas kako je taj put prava sitnica i da ga oni prave svaki vikend bez razmišljanja. Već naviknute na činjenicu da u Americi važe neka druga merila kada su veličine (il' u ovom slučaju rastojanja) u pitanju, poverovale smo im. Narednih dana bili smo pravi turisti - doručkovali smo palačinke na američki način, obišli najveći zabavni park u toj državi, pogledali u kraj beskonačne sobe u Kući na steni u Viskonsin Delsu, videli najveći karusel na svetu, najpre zaradili, a zatim izgubili sve pare u kasinu, i sve u svemu, proveli fantastičan vikend u njihovoj vikendici uređenoj u indijanskom stilu. Poslednje dane boravka u Americi, po povratku u bazu u Čikagu, proveli smo u neprestanim i raznovrsnim aktivnostima - pentrali smo se po veštačkim stenama, videli najmanje 10 000 različitih vrsta vodenih organizama u gradskom Akvarijumu, obišli sva pomodarska mesta za izlaske, upoznali gomilu novih ljudi, raznih narodnosti i rasa, obišli najveću biblioteku i najveću knjižaru u Čikagu, ručali u restoranima brze hrane i bufeima jedi-koliko-možeš-za-8-dolara dok nam se nije smučio rođeni život, otpale su nam noge od šopinga po najvećim trgovačkim centrima na svetu u kojima smo ostavili i zadnji dolar i ukočio nam se vrat od razgledanja „solitera“ i ostalih ogromnih stvari koje su naš pogled i um teško mogli obuhvatiti.


Da, pogađate, bilo je ništa drugo do sjajno.



Autor: Marija Ličina

Bio sam treća godina anglistike i ljudi oko mene su već počinjali da predaju po raznim školicama ili da se bave prevodjenjem. U početku bih samo snuždeno klimao glavom kada bih čuo da je još neko od dragih mi ljudi pogođen najstrašnijom od svih kletvi – radnim odnosom, ali kako je prolazilo vreme shvatao sam da ću i ja uskoro morati da počnem da se pravim da sam odgovoran i da mi je stalo do nalaženja dobrog posla. Već sam se bio oprobao u prevođenju i znao sam da ono čoveku može da stvori prelepu iluziju zaposlenosti, uvek kad te ljudi pitaju šta radiš možeš da se požališ kako ti je okrutna sudbina prosledila još jedan užasan prevod koji ti sad kao moraš prvo da pretvoriš u nešto smisleno pa tek onda prevedeš. Naravno, nikad ne moraš završiti te prevode, jer ako bi stvarno bio produktivan na bilo koji način cela šarada bi izgubila smisao i postao bi samo još jedan od ljudi koji eto, rade.

Na svu sreću, prilika da lažiram ozbiljnost i posvećenost svojoj profesiji mi se sama ponudila. Već su mi bili poznati razni work and travel programi, ali nikad mi nije palo na pamet da se prijavim na neki od njih. Međutim kako su moje obaveze da delujem profesionalno rasle, setio sam se te opcije i shvatio da je upravo idealna za ono što meni treba. Otići ću na nekoliko meseci u Ameriku, nešto raduckati, putovati mesec dana i na kraju se praviti kako sam sve te silne muke izdržao kako bih usavršio svoje poznavanje engleskog. Još će mi verovatno posle svega toga ostati i dovoljno para da kupim kravatu i aktovku i moje mesto u svetu profesionalnih ljudi će biti zagarantovano. Znao sam da studentski poslovi u Americi verovatno i nisu naročiti zanimljivi sami po sebi, ali to nije bilo bitno.

Nazvao sam agenciju i uskoro je sve bilo sređeno, u junu sam bio u avionu za Boston. Ljudi iz agencije su me sačekali na aerodromu i odvezli mene i petoro studenata iz drugih zemalja do hotela u kom ćemo živeti i raditi naredna tri meseca. Radio sam kao potrčko, nosao torbe i davao ljudima uputstva kad sam mogao, posao nije bio toliko fizički naporan koliko bi se očekivalo a gosti hotela su uglavnom bili ako ne prijatni a ono bar pristojni. Tokom tri meseca koje sam proveo tamo nisam imao nikakvih problema, ni sa gostima ni sa osobljem hotela, a to što sam konstatno pričao sa ljudima mi je zaista, hteo ja to ili ne, pomoglo sa engleskim i učinilo da ga mnogo tečnije govorim.

Nisam žurio kući ni kad su se završila ta tri meseca tokom kojih sam imao radnu dozvolu i odlučio sam da ostanem još mesec dana i malo proputujem. Tek tada sam zaista počeo da uživam, imao sam gotovo nenačetu zaradu iz hotela i svu slobodu i vreme koji su mi trebali. Uspeo sam da za mesec dana obiđem sve u blizini što me je zanimalo, naučim nešto o kulturi koja bi morala da me interesuje i čak da izvučum mnogo zadovoljstva iz nečega što bi se moglo okarakterisati kao rad. Sad mi još samo ostaje da ubedim ljude oko sebe da moram opet da idem zato što, recimo, nisam siguran da sam savršeno savladao taj i taj dijalekt, što je propust koji sebi nikad ne bih oprostio.

Ko god da je i privirio na Odsek za anglistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu il' bilo kod drugog fakulteta u nas, znaće o čemu pričam kad kažem da se primeri najlošijeg prevoda koji možete zamisliti nalaze baš u titlovima filmova i serija koji se danas van svake kontrole i granice, uprkos svim zabranama, besomučno „skidaju“ s globalne mreže i zatim prikazuju u malim improvizovanim kućnim bioskopima.

Na primere lošeg prevoda prilikom titlovanja, jezički osvešteniji od nas, nailazili su još i u osnovnoj i srednjoj školi, prateći neku od mega-popularnih serija na RTV Pinku, počev od „Moćnih rendžera“, preko „Tropske vreline“ (setićete se Nika Slotera kako skakuće okolo sa malim pištoljem i raskopčanom havajkom) do meksičkih sapunica. Meksičke sapunice su svakako za deset grla ispred svih ostalih u toj neslavnoj trci za najlošiji prevod, zahvaljujući prevodiocima koji se valjda vode logikom da ako se ciljna publika sastoji pretežno od domaćica, i jezik na koji se prevodi mora biti njima blizak. Bar se nadam da se uopšte vode nekom logikom, pa makar i bila falična. Ipak, ma koliko želela da nastavim sad o svim „lepotama“ titlovanja meksičkih sapunica kod nas, teškom mukom ću se suzdržati i vratiti se na temu današnjeg članka, a to je titlovanje video materijala na engleskom jeziku.

Krenuću od najcrnjeg pa možda na kraju završimo s nekim pozitivno prijatnim mislima i nadama za bolje sutra. U pitanju su, naravno, već pomenuti internetski prevodi filmova i serija. I pre nego ospem paljbu po dotičnima, želim napomenuti kako sam svesna činjenice da pomenute prevode rade gotovo isključivo amateri, kao i činjenice da kad ih oni ne bi radili, verovatno ne bi ni iko drugi. Ne upuštajući se u raspravu da li bi to bilo manje il’ veće zlo, prema internetskim prevodiocima amaterima, takozvanim subtitlašima, neću biti suviše stroga. Oni će poslužiti samo kao lagani „comic relief“ na početku ovog teksta. Na kraju krajeva, hvala im za povremene salve smeha koje su izazivali svojim prevodilačkim uzletima. Najviše „genijalnih“ prevoda moje kolege i ja videli smo za studentskih dana, kad se u pauzama spremanja ispita puštalo i po nekoliko filmova skinutih pomoću svemogućeg torenta. Prevodi koje su često štancali sami domci koji su delili filmove preko domske mreže rađeni su često u programu koji vam dopušta da titlujete ono što čujete – dakle, bez originalnog dijaloga ispred vas. To znači da se „prevodilac“ mora osloniti samo na svoj sluh i auditivno razumevanje teksta, što često dovodi do nenamerno humorističnih rešenja kad je prevod u pitanju. Neki od tih fantastičnih ideja su se zadržale kao interne pošalice u našem društvu i dan danas, godinama kasnije. Jedna od najdražih je svakako neverovatno imaginativni i suludo pogrešan prevod engleskog pozdrava za laku noć, toliko korištenog „nighty night“. Iako potpuno van konteksta, a da ne spominjem koliko van pameti, „prevodiocu“ se učinilo da čuje „ninety-nine“ što je i napisao u titlu i to brojevima: 99. Taj lapsus je odmah postao naš jedini večernji pozdrav na četu – vrlo je ekonomično ako bolje razmislite, lako i brzo se napiše, dođe kao neka skraćenica. Hvala prevodiocu - neprocenjiv doprinos.

Ne iznenađuje ipak da su i ovde idiomi glavni kamen spoticanja. Kad u animiranom filmu „Priča o ajkulama“ jedan od likova kaže drugom: „take him out, show him the ropes“ prevodilac domac je to razumeo u najbukvalnijem mogućem smislu - „izvedi ga napolje i pokaži mu konopce“. U jednom drugom filmu „dead end“ je postao „mrtav ćošak“, a u jednoj od serija stanje osobe u depresiji je prokomentarisano frazom „She is not out of the woods yet.“ što je, ne treba ni napomenuti, prevedeno kao „Nije još izašla iz šume“ - dok pri tome dotična već mesecima ne izlazi ni iz svog kreveta, a šume u kojoj je ona (samo u glavi prevodioca) nigde u celoj seriji.

Još zabavnije su bile lične frustracije prevodilaca kada ne bi uspeli čuti neki deo dijaloga. Ne jednom mogao bi se na mestu titla pročitati komentar tipa: „vraćam film već deseti put i j***li ga, ne mogu čuti šta kaže“ ili „Sem, za tvoju informaciju.. nešto nešto..“ ili „šta sad ova ispriča, majku joj..“ ili „nije bitno za dalju radnju filma“. U sličnoj katogoriji su i pojašnjavanja ili komentari u zagradi na sam dijalog: „Nisam nikad bio u ovoj kući. (misli na drugu kuću)“, „Džek, nisam te prevarila! (jok i nisi..)“. Malo je reći da ovakve stvari prevazilaze dopuštenja prevodilačke slobode, ali srećom, zlo koje nanose, bar po mom mišljenju, nije suviše veliko, s obzirom na ciljnu publiku ovih prevoda - uglavnom su to studenti koji gledaju ove filmove kako bi prekratili vreme i ubrzo zaborave na njih, a kamoli na loš prevod. Osim, naravno, ako se ne radi o studentima anglistike i/ili jezičkim puristima. U tom slučaju, ako niste obdareni izuzetno opsežnim smislom za humor, doći će vam da lupate sopstvenom glavom o zid, il’ makar glavom „telentovanog“ prevodioca.

Iz sfere neozbiljnih prevoda, prelazimo sad u nešto ozbiljnije vode, gde prevodi imaju veću publiku, pa su samim tim i ulozi veći. Krenimo od bioskopa. Titlovanje koje se radi za filmove u bioskopu, nije ni potrebno napomenuti, rade profesionalni prevodioci. Bar bi to trebalo da bude pravilo. Ipak, problem koji se ovde javlja je često nedostatak vremena u kojem bi se mogao napraviti dobar prevod. Prevodioci dobiju vrlo kratke rokove za ispunjenje zadatka, što se naravno kasnije vidi u prevodu. Još jedna od internih šala u našem malom krugu anglista je prevod jedne rečenice iz filma „Troja“. Kada ga pitaju zašto je pustio Hektora, slavni Ahil kaže: „It's too early in the day to be killing princes.“ što je na novosadskoj premijeri filma prevedeno kao: „Rano je doba dana za ubijanje prinčeva“. Drago mi je što prijateljica anglistkinja s kojom sam gledala film i ja nismo bile jedine koje su se zakikotale u punom bioskopu na taj prevodilački lapsus. Scena svakako nije bila zamišljena kao komična i ne verujem da bi reditelja filma obradovao smeh koji bi čuo da se kojim slučajem obreo na novosadskoj premijeri svog toliko hvaljenog spektakla. Glave bi letele, i to ne samo na filmu.

Još veću publiku imaju prevodi koje imamo priliku videti na televiziji. Ovde zaista ne bi smelo biti šale. Televizija je pored interneta najbitniji medij u današnjem društvu i sadržaji na koje tamo nailazimo, oblikuju našu decu, omladinu, pa i nas same. Ona je deo kulture i kao takvoj mora joj se prilaziti s oprezom i obazrivo filtrirati sadržaje koje nudi. Ipak, činjenica je da veliki deo populacije ne radi to, već upravo suprotno – bez kriterijuma upija sve šta joj se servira, pa tako i prevode stranih emisija, serija i filmova. U prevodu bilo koje vrste teksta diskurs prevedenog teksta treba da se poklopi s diskursom originalnog dijaloga, što ukratko znači da se moraju ispoštovati kulurna, dijalektna i lokalna obeležja jezika koji se u originalu koristi. Dakle, ako u originalu stoji „What the f*** is this?„ nećemo to prevesti kao „Šta je zaboga ovo?“ jer želimo ispasti kulturni i na mestu, već kao „Šta je ovo, j***te?„ jer će to bolje preneti duh originalnog dijaloga. Ipak, neka ograničenja i tu treba da postoje. Ako u originalnom tekstu ništa ne ukazuje na to da se lik izjasnio recimo gramatički neispravno, ništa u prevodu ne sme biti gramatički neispravno. A to se nažalost na našoj televiziji često dešava. Vrlo često se prevodiocima i lektorima potkradaju greške kao što su „čak štaviše“ „došla je sa sve viklerima u kosi“, „ne ću“, „neznam“, „piše s olovkom“ i slično. To je jedna velika greška koju bi pošto-poto trebalo ispraviti i sprečiti.

Druga krajnost je ona u koju odlaze prevodioci u Hrvatskoj. S obzirom da se poslednjih godina dosta srećem s hrvatskim prevodom i prevodiocima, dozvolićete mi da malo opletem i po njima. Naime, u Hrvatskoj televizija služi kao glavni medij za promociju nečeg što se zove novohrvatskim jezikom – novom varijantom hrvatskog jezika potpuno lišenog svake sem neophodne sličnosti sa srpskim jezikom koji se od 1991. lansira i potencira u Hrvatskoj. Hrvatski jezički puristi i njihovi poklonici koriste televiziju kako bi obrazovali društvo o novom, zapravo pročišćenom jeziku koji se nastoji ukoreniti u Hrvatskoj. U skladu s tim, ne samo prevodi stranih video materijala, već i emisije, serije i filmovi hrvatske produkcije, sadrže samo i isključivo novohrvatski jezik, i to njegovu najčistiju varijantu. Taj jezik se potura čak i pod cenu toga da dijalozi zvuče neprirodno, uštogljeno i izveštačeno. Jezički moćnici u Hrvatskoj, "jezikotvorci", kako ih u jednom od svojih članaka naziva hrvatski pisac poreklom iz Sarajeva Miljenko Jergović,  zaključili su da je to manje bitno od same promocije njihovih ciljeva, ne uviđajući sasvim logičnu i očiglednu činjenicu da ono što rade pročišćavanjem jezika zapravo jeste osiromašivanje jezika, stvaranje veštačke i neprirodne tvorevine koja nije u skladu sa kulturom, mentalitetom i prirodom naroda. Ipak, ma koliko neprirodan i nazadan bio taj proces, jer prirodan način za menjanje jednog jezika jeste dodavanje novih reči i samim tim bogaćenje rečnika, a ne zabrana korištenja već postojećih, u Hrvatskoj se on do sad sprovodi sa velikim uspehom i verovatno će se tako i nastaviti. Prevodioci su ovde zaduženi ne samo za promociju novohrvatskog jezika, već i slenga, ma koliko to blesavo zvučalo. Tako je za prevod reči „cool“ uzeta isključivo zagrebačka i ranije vrlo malo upotrebljivana reč „guba“. Sistematski, na svim programima, „cool“ je prevođeno na ovaj način dok se zaista nije uvrežilo među mladim, a još više među nešto starijim ljudima koji bi želeli biti mladi. Ipak, znajte, ako ste zaista kul, nikad nećete reći „guba“.

U hrvatskih prevodilaca se opaža i povećana doza inventivnosti kad je prevod u pitanju. Tako, će se njihovi prevodioci uvek osobito truditi da prevedu recimo naslov filma na neki svoj način, koji najčešće nema blage veze sa originalnim nazivom, a jedva sa radnjom filma. Hrvatski prevod naslova filma „Gone with the Wind“ za koji svi dobro znamo, „Zameo ih vjetar“ je istina drugačiji od jugoslovenskog prevoda „Prohujalo s vihorom“, ali ni blizu tako dobar. Hrvatski prevod je u najmanju ruku ispravan, jugoslovenski prevod, da citiram novosadskog profesora Tvrtka Prćića: „bolji je od originala“.

Još jedan sličan primer koji bismo, da učinimo veliku uslugu prevodiocu, i ne nazovemo stvari pravim imenom, mogli podvesti pod inventivnost, iako je vrlo verovatno upravo reč o nedostataku iste, prevod je engleske fraze „you scared the shit out of me“. Ovo je jedan vickasti hrvatski prevodilac preveo kao „smrznuo si govno u meni“. Uzdržaću se od daljeg komentara.

Još veće zamljivosti nalaze se u prevodu sa srpskog na hrvatski pa ću zarad toga kratko odstupiti od teme članka. U toliko spominjanom prevodu srpskog filma „Rane“ na hrvatski, prevodilac se, verujem, našao u neobranom grožđu kad se od njega tražilo da titluje kompletan film. Jedno od zanimljivijih rešenja koje je iznedrio sistematsko je zamenjivanje naziva ženskog polnog organa (onog sa č), onim što, kako nas je Rade Šerbedžija u filmu „Variola vera“ podučio, nije polni organ već karakterna osobina (onom sa z). Mada se i jedan i drugi termin koriste (i to vrlo često, dodala bih) u obe države.

I za kraj jedan savet – pristupite prevodu video materijala kao što biste pristupili prevodu bilo kog pisanog teksta. Zaista, nema tu prevelike razlike. To znači da kada dobijete video koji morate titlovati, odredite prvo o kakvom se tekstu radi, da li je u pitanju film, serija, dokumentarac, tv emisija, mjuzikl, koncert ili kviz i napravite malo istraživanje. Ako je u pitanju recimo emisija obrazovnog tipa, informišite se o temi emisije iz više izvora na izvornom i ciljnom jeziku. Zatim, pogledajte emisiju do kraja, neka vam bude jasno tačno o čemu se radi, neka ne bude nejasnoća. Zapišite moguće probleme i rešite prvo njih, pronađite odgovarajuće termine. Tek tada pristupite titlovanju. Ići će k'o podmazano.




Već na samom početku ovog teksta dilema: vernost ili lepota? Ako govorimo o ženi, mnogi bi verovatno odgovorili - i jedno i drugo. A ako govorimo o prevodu? Za šta se odlučiti? I da li prevod u isto vreme može biti veran i lep?
Francuski kritičar iz 17. veka skovao je frazu les belles infidèles upravo kako bi objasnio da žene, kao i prevodi, mogu biti ili verne ili lepe, a nikako i jedno i drugo. Da li su ova svojstva zaista međusobno isključiva u slučaju prevođenja? Postoje prevodioci koji vernost prevoda stavljaju na prvo mesto, oni koji se trude da što vernije prenesu značenje izvornog jezika, da ciljni tekst učine slikom i prilikom izvornog, da izmena bude retko i da pri tom budu minimalne. Drugima je, pak, više stalo do estetike, lepote izraza, te često pribegavaju izmenama i dopunama kako bi ciljni tekst lepše ,,zvučao''. Ko je tu u pravu? I jedni i drugi - do određene granice. I ovde se može primeniti staro pravilo zlatne sredine, što podrazumeva da prevod ne bi smeo biti previše doslovan, a opet ni previše slobodan. Nikako se ne treba slepo držati jednog pravca, već uzeti od svakog po malo - po mogućstvu onog najboljeg. Dobar prevodilac je taj koji mora da poseduje istančan smisao da odvaga i uspostavi pravu ravnotežu između vernosti i lepote, ali i mnogo čega drugog.




Kada uzme izvorni tekst u ruke, prevodilac mora biti svestan uloge i odgovornosti koju ima. Ta uloga je značajna, a odgovornost zaista velika. Prevodilac je naime posrednik bez kog komunikacija između dve strane ne bi bila moguća. Njegova uloga je da omogući komunikaciju, da prenese informaciju, to jest poruku. On je u isto vreme i pisac, stvaralac novog dela. I upravo iz tog razloga, ne sme olako shvatati proces prevođenja već mu uvek pristupati sa ozbiljnošću i dozom pozitivne treme. To je prvi korak ka cilju, a cilj je naravno dobar i kvalitetan prevod. Sledeći korak je temeljno upoznavanje sa izvornim tekstom. Morate znati šta imate pred sobom, koja je to vrsta teksta, kakvim stilom i tonom odišu rečenice. Da li je to sarkastična priča, ljubavni roman, sudska presuda ili naučni rad iz mašinstva? Da li, ukoliko je reč o književnom tekstu, poznajete rad i delo tog pisca, odlike njegovog stvaralaštva? Dužni ste da sebi postavite ova pitanja i potrudite se da se što bolje zbližite sa tekstom pre nego krenete u avanturu zvanu prevođenje.
Tek kada ste pobliže upoznali tekst, srodili se sa stilom kojim je napisan, upoznali registar, tek onda možete zapravo početi sa prevođenjem. Rečnici i druge vrste priručnika su obavezni. Ne vodite se glupim idejama da je dobar prevodilac onaj koji ne koristi rečnik, jer on, zaboga, sve zna. Itekako je preporučljivo konsultovati i više rečnika, od onih opštih, jednojezičnih i višejezičnih, do rečnika sinonima, kolokacija, a zatim i priručnika kao što je, na primer, pravopis. Često se dešavaju greške u prevodu upravo iz razloga što je prevodilac lenj da proveri značenje reči ili fraze pa tako ostavi ono značenje koje on zna ili misli da je tačno.


Svesni odgovornosti koju imate, upoznati sa tekstom izvornog jezika, okruženi rečnicima i priručnicima, uplovimo u vode prevođenja. Nisu to ni malo mirne vode, naprotiv, vrlo su uzburkane i nepredvidive. Sa sobom nose niz poteškoća, ali kako kaže poslovica „Preko trnja do zvezda“. U narednim redovima trudićemo se da opišemo sve poteškoće koji se najčešće javljaju u procesu prevođenja i samim tim vam dati na znanje na šta bi trebalo da obratite pažnju pri prevođenju kako bi se lakše izborili sa talasima.



Image taken from dreamstime.com




Postoji zaista širok spektar problema sa kojima se prevodioci susreću. Razlog tome je činjenica da prevodilac osim dvojezičnosti mora posedovati i mnoga druga znanja i sposobnosti. Pre svega mora dobro poznavati svoju i kulturu naroda sa ili na čiji jezik prevodi, jer prevođenje jeste svojevrsna međukulturalna, a ne samo međujezična stvar. Sve specifičnosti vezane za određenu kulturu registruju se u jeziku, a na prevodiocu je da bude što bolje upoznat sa tim specifičnostima kako bi preneo ispravnu poruku. Dobar prevodilac mora znati da „Attorney General“ nije „Generalni Sudija“, a nije ni „Državni Tužilac“, već „Državni tužilac“. Iz primera jasno vidimo da je ortografija jezika ono što prevodilac mora dobro poznavati. Razlike među jezicima postoje i kada je reč o nazivima institucija, administrativnih i političkih pojmova jer sistemi svakako nisu isti. Tu često prevodilac nailazi na problem kako prevesti nešto što u drugom jeziku i ne postoji? Na primer, apsolvent ne postoji kao status u drugim jezicima te ga jednom rečju i ne možemo prevesti već ga moramo objasniti. Ovakvih primera je mnogo u oblasti obrazovanja, gastronomije, transporta itd.
U jezičku kulturu naroda ubrajamo i poslovice, kolokacije i idiome. Neiskusni i površni prevodioci često upadnu u njihovu zamku, jer ih ne prepoznaju već prevedu doslovno. Tako za nekoga ko je vanbračno dete englezi kažu: „He was born on the wrong side of the blanket“ što površni prevodilac prevodi kao: „Rođen je na pogrešnoj strani čaršava“ i ne zapitavši se ima li ta rečenica ikakvog smisla.




Od velike važnosti je da pri prevođenju širom otvorimo oči za moguća prenesena značenja, metafore i metonimije, kako ne bismo oboleli od sindroma milenijumske bube koji je, kako profesor Prćić kaže, odgovoran za ignorisanje metaforičnih i metonimijskih značenja, kolokacija, idioma i lažnih parova. Ovi poslednji su pravi „pain in the neck“ ili kako bi neuki prevodilac rekao: „bol u vratu“. U srpskom jeziku za zgradu u kojoj se obavlja neka delatnost često koristimo reč objekat, na primer za restoran, hotel, prodavnicu itd. U engleskom jeziku to svakako neće biti „object“ već „facility“ ili „building“. Tako ni „copy of the book“ neće biti „kopija“, već „primerak knjige“.
Uvek treba strogo voditi računa o pravopisu, pre svega u smislu razlika koje postoje u pravopisima izvornog i ciljnog jezika. Ne pišu se u srpskom jeziku nazivi dana u nedelji i meseca velikim slovom, kao što se i ne pišu početna slova svih reči u naslovu knjige, filma i slično, a što jeste slučaj u engleskom jeziku. Datumi i brojevi se takođe različito pišu i interpunkcijska pravila nisu ista. Prevodilac, dakle, mora imati temeljno znanje oba jezička sistema a uz sebe, u toku prevođenja, neophodno je da ima pravopis koji će konsultovati.
Čest problem predstavlja i transkripcija vlastitih imena. Mnogi prevodioci ih transkribuju po osećaju, a ne po pravilu, a pravila postoje, u ovom slučaju ne da bi se kršila. Objašnjena su u sledećim izdanjima: Novi transkripcioni rečnik engleskih ličnih imena (Prćić 1998) i Englesko-srpski rečnik geografskih imena (Prćić 2004). Ovi priručnici će otkloniti dileme tipa: Vašington/Vošington, Mikrosoft/Majkrosoft, Bermingam/Bermingem/Birmingem/Birmingen i mnoge druge.




I na kraju, kada se izborite sa svim ovim problemima, prepoznate ih i rešite na najbolji mogući način, potrebno je pročitati svojih ruku delo, proveriti da li predstavlja smislenu celinu koja ostavlja isti, ili približan, utisak na čitaoca kao izvorni tekst.


Problema u procesu prevođenja, kao što vidimo, ima mnogo, ali zar nisu oni upravo ono što ga i čini zanimljivim, kreativnim i izazovnim? Potrebno je samo biti svestan postojanja istih i truditi se da ih prevaziđemo na što bezbolniji način. Truditi se da dostignemo cilj koji pomenuh negde na početku, a to je da stvaramo dobre prevode i time sebe pozicioniramo visoko na lestvici prevodilaca.



Gostujući autor: Andrea Belopavlović dipl. fil. angl. - master

Uzimajući u obzir većinsku čitalačku publiku ovog članka, pretežno prevodioce sapatnike, bojim se da ću teško reći nešto što već ne znate. Ako ipak slučajno na ovaj članak neleti neko ko je tek imao iskustva s prevodom, bilo da mu je bio potreban ili se sam okušao u njemu kao amater, više ste nego dobrodošli u ovim redovima. Vama će biti od velike koristi. Problemi s kojima se suočavamo radeći jedan od, složićete se, sigurna sam, najizazovnijih i najkreativnijih poslova, prevodiocima su dobro poznati i zajednički. Možda je upravo to razlog zbog kog imamo potrebu da se okupljamo u ovakvim i sličnim grupama; kako bismo pomogli jedni drugima - kako u nalaženju posla, tako i u obavljanju istog. Nekada, pak, imamo samo potrebu požaliti se nekome za koga znamo da razume naše muke. Upravo o tim mukama ću i pričati u ovom članku, pa ako ste prevodilac ili samo empatična osoba, ostanite malo sa mnom, sigurna sam da ćete se pronaći u nekim od ovih navoda ili makar malo bolje razumeti proces prevođenja i šta mi to zapravo radimo kada upregnemo sve svoje snage u prenošenje smisla, te večito neuhvatljive i varljive suštine svakog teksta iz jednog jezika u drugi.

Prva muka se ne odnosi na sam proces prevođenja. Odnosi se upravo na prevodioce amatere. Nije mi namera nikog omalovažavati, niti ičiju sposobnost degradirati zato što u dnevnoj sobi nema uramljenu diplomu odseka za anglistiku ili bilo kog drugog jezičkog odseka. Ono što sledi odnosi se isključivo na prevodioce amatere u najužem značenju tog termina. Osobe koje često boluju od Daning-Krugerovog efekta, ukratko pojma koji se „odnosi na neobučene osobe koje imaju „iluziju superiornosti”, rangirajući svoju sposobnost iznad proseka, mnogo više nego što ona zapravo jeste“. Prevod je kao stvoren za manifestaciju ovog sindroma jer vam činjenica da „znate“ svoj jezik, imate osnovno poznavanje stranog jezika koji prevodite i posedovanje dvojezičnog rečnika daje iluziju da ste prevodilac i da znate šta radite. Problemi nastaju kada morate prevesti nešto na strani jezik. Zapravo, problemi nastaju još mnogo ranije, još u prevodu na svoj jezik, samo ih vi niste primetili. Da biste bili svesni tih problema, najmanje što morate učiniti jeste završiti fakultet i odslušati makar deset prevodilačkih kurseva. Vrlo mi je žao i ne morate verovati, al tako stoje stvari.

Ponekad su upravo pisci ti koji nas razumeju i uvek osetim neku vrstu zahvalnosti kada se to desi. Momo Kapor je jednom prilikom rekao: „Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori šest jezika obično mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji. Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nađem reči koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se događaju“. On je mislio na pisce, ali ovo se sasvim lepo može odnositi i na sve one koji se bave prevodom. U daljem tekstu navodi i neke od svojih prepiski s prevodiocima širom sveta koji su nailazili na velike probleme pokušavajući da prevedu njegove romane. Najčešće su u pitanju bili, naravno, idiomi, ti mali košmari svakog prevodioca. Srpski jezik i uopšte južnoslovenski jezici ih nemaju ništa manje, ako ne i više, nego bilo koji drugi jezik. Primeri na koje su Momi ukazivali napaćeni i neispavani prevodioci kao što su „koštalo kao svetog Petra kajgana“, „pljunuti otac“, „mrtvo puvalo“ „indi-mindi-šaja-paja“, „prdnuti u čabar“, „upala sekira u med“, „landara pišore“ i moj lični favorit „spava k'o zaklan„ su samo neki od „bisera“ u moru muke kojim prevodioci plivaju svako malo, grcajući i gutajući gorko-slanu vodu.

Problem kod prevođenja idioma nije samo u tome što se može desiti da u ciljnom jeziku nemate ni približno dobar idiom kojim biste mogli zameniti onaj iz izvornog jezika, već to što često idiomi nose kulturno i nekad lokalno obeležje jezika koji prevodimo. Često su oni ti koji „nose“ tekst i naš uspeh u prevođenju u velikom zavisi od toga kako ćemo se izboriti s idiomima. Najradije biste ih preskočili kad naiđete na njih, znam - al' ne može! "Zaglavili ste s njim" i sad ga prevedite.

Jedan od najboljih prevodilaca koje poznajem i dobitnik mnogih nagrada u tom polju, profesor na Odseku za anglistiku u Novom Sadu, Zoran Paunović, jednom je kada su ga upitali kako je najbolje čitati prevod odgovorio, paradoksalno, u svom stilu: „Nikako, ako ne morate..“ Ono što je mislio svakako nije bilo da trebamo u potpunosti zanemariti stranu književnost, već da, ako je ikako moguće, tekst uvek čitamo u originalu. I pored svog opsežnog prevodilačkog iskustva (ili baš zbog njega) rekao je to svestan činjenice da ma koliko prevodilac bio vičan svom poslu, odgovoran, dobar poznavalac i jednog i drugog jezika, on je uvek „rođeni gubitnik i ubica dela“ jer je nemoguće prevesti tekst bilo koje prirode a ne oskrnaviti ga makar u najmanjoj meri. Gotovo nemoguće je izbeći fenomen izgubljenog u prevodu. I upravo to saznanje je najveća muka prevodilačka. Iako znamo da ne možemo, ne mirimo se s tim i stalno pomičemo tu finu granicu izmedju dobrog i odličnog prevoda, nadajući se u svojim najluđim snovima da ćemo možda, ali samo možda, jednog dana dostići „the last frontier“ – neistraženo područje savršenog prevoda.

Često nailazimo na pisce koji su prevodioci - Miljković, Kostić, Andrić, Pavić, samo su neki od brojnih pera naše književnosti koji su svoje sate posvetili prevođenju, što poezije što beletristike. U grupu srodnu njima mogli bi se uvrstiti i oni prevodioci koji bi zapravo voleli da su pisci. Lako ćete ih prepoznati, kao i loši prevodioci među piscima, oni imaju svoj „stil“. Tako ćete prevodioca sa stilom prepoznati u prevodima različitih pisaca. On svoju oduševljenost sopstvenim prevodilačkim „talentom“ izražava dajući lični potpis svakom prevodu koji radi. Iako je lepo imati svoj stil, kad je prevod u pitanju savet je da se on ograniči na proizvodnju ispravnog i kvalitetnog prevoda. Ono što želimo očuvati u prevodu je stil pisca koji prevodimo, a ne povereni tekst koristiti kao promociju svojih neuspelih spisateljskih ambicija. Poznat je primer osobe koja je prevela na engleski opus Miloša Crnjanskog. Pripadnik gore pomenutih „prevodilaca koji bi voleli da su pisci“, gospodin američki prevodilac, je u procesu drastično izmenio toliko prepoznatljiv, pomalo kitnjast stil Miloša Crnjanskog, na nekim mestima potpuno izostavljajući neke delove, sažimajući, masakrirajući tekst do neprepoznatljivosti, stvarajući sasvim nov, svoj - nije ni potrebno naglasiti - neupredivo lošiji roman. Ritam kojim teče rečenica u delima Miloša Crnjanskog (jer nemojte se zavaravati, nema samo poezija ritam, već i proza), nepovratno je uništen naporima ovog neslavnog prevodioca. Nažalost, nikakve ozbiljnije reakcije na celu stvar nije bilo i stvari su ostale takve kakve su. Amerika i ostatak anglofonog sveta ostao je uskraćen na ovaj način za dela jednog istinskog velemajstora spisateljstva.

Znam da bi prevodioci mogli čitati o ovome do sutra, ali zarad one druge grupe mogućih čitalaca ovog teksta, koji su do sad možda već zaspali ili oči izgubili čitajući, ovde završavam. I ako slučajno imate tekst koji treba prevesti, znam grupu prevodilaca stacioniranih u New USA koji će to uraditi profesionalno i brzo. Jesam li rekla u New USA? Mislila sam na Novi Sad. Dobrodošli na Prevedi.rs

Gostujući autor: Marija Ličina, dipl. fil. anglist

English to Serbian Translators and Translation Services

Poslovi za prevodioce

Naša prevodilačka zajednica se sastoji od preko 300 prevodilaca, lektora, fakultetskih profesora i lingvista, što nam omogućava da pokrijemo bilo koju oblast i temu koja bi vam mogla biti potrebna.

Profesionalni prevod

Kakve god bile vaše potrebe u vezi sa prevodom i koji god jezički par da vam je potreban – ne oklevajte da kontaktirate sa nama.

Zajednica prevodioca

Naša prevodilačka zajednica se sastoji od preko 300 prevodilaca, lektora, fakultetskih profesora i lingvista, što nam omogućava da pokrijemo bilo koju oblast i temu koja bi vam mogla biti potrebna.Naši prevodioci zadovoljavaju najviše standarde, možemo odgovoriti na sve zahteve i ispuniti sve rokove.

Blog
Posted on October 16, 2012
Ponekad ne mogu da verujem da se pitanje dolaska Paypal usluge u Srbiju postavlja iznutra. Kao, da li to nama treba, ili šta će to nama. Mogu da razumem banke i političare koji imaju svoje...
Posted on January 20, 2012
Studije anglistike upisala sam sad već davne 2003. godine. Srednju zubotehničku školu završila sam u Kraljevu i tog haotičnog juna kada se činilo da oko mene ne postoji ništa osim „velike...
Posted on January 7, 2012
Već se na ovom sajtu vrlo lepo pisalo o putovanju „preko bare“ i svim divotama koje vas očekuju kad se jednom odlučite na taj podvig i još bitnije, prikupite sve potrebne dokumente, dozvole...
Svedočanstva

Biće nam takođe zadovoljstvo da saradnju nastavimo i ubuduće sa timom agencije „Prevedi“ – pokazali su se krajnje profesionalno i bili maksimalno predusretljivi, te su u potpunosti ispunili naša očekivanja. Biće nam zadovoljstvo da nastavimo saradnju i ubuduće, a toplo ih preporučujemo svima kojima su potrebne usluge pismenog i usmenog prevođenja.

Sanja Babić Ekspert za odnose sa javnošću/menadžer organizovanih dešavanja, program podrške razvoju infrastrukture lokalne samouprave

We would like to express our gratitude to DejanSEO for their invaluable contribution.