Već se na ovom sajtu vrlo lepo pisalo o putovanju „preko bare“ i svim divotama koje vas očekuju kad se jednom odlučite na taj podvig i još bitnije, prikupite sve potrebne dokumente, dozvole za stupanje na dobro čuvano tle Sjedinjenih Američkih Država, dokažete kako niste nikad ni čuli za Osamu Bin Ladena il' Sadama Huseina i blage veze nemate gde su Rusija i Severna Koreja i kako nemate apsolutno nikakvu, ama baš ni najmanju, ni u najluđim snovima izmaštanu nameru da tamo ostanete duže od dozvoljena 3 meseca koja, naravno, planirate potrošiti isključivo na turizam i suludo trošenje novca kojeg, eto, jednostavno imate previše, pa želite njime potpomoći uveliko zaduženu američku ekonomiju; kada skupite taj imaginarni novac, ili bar njegovu na jedvite jade ušteđenu realnu verziju, pomirite sa kojom god sudbinom koja vas čeka nakon ulaska u avion, kada stjuardese počnu uvežbanim pokretima pokazivati protokole u slučaju kvara aviona, kada začujete drndanje JAT-ovog motora i kad vas sila inercije pri uzdizanju od tla lagano zabaci u sedište, možete odahnuti i pustiti da vas obuzme nalet adrenalina – idete u Ameriku!



Moje iskustvo putovanja u „zemlju snova“ desilo se sad već poodavno, što nikako ne znači da mi nije blisko u sećanju. Razlozi za nezaborav su brojni i nadam se, zanimljivi, zbog čega i želim neke od njih podeliti s vama. S obzirom na to da nisam bila tako snalažljiva kao kolega čiji smo članak čitali, te sam u Ameriku otišla iz čistog turizma i s nadom da ću za nešto više od mesec dana provedenih tamo, unaprediti svoj engleski do neprepoznatljivosti, za moguće poslovne ponude se nisam suviše raspitivala misleći kako za rad neće biti vremena. Da li sam bila u pravu ili ne, ostaje pod znakom pitanja, ali to ionako nije tema ovog članka. Volim da mislim kako mi je boravak u Americi doneo jedno po mnogome neprocenjivo iskustvo, novu, širu spoznaju sveta u kojem živimo i bezbroj anegdota koje ću verovatno prepričavati do kraja života. Ali tako je na kraju krajeva sa svakim značajnijim putovanjem. Šta je onda to što je boravak u Americi učinilo tako posebnim?


Pre svega, bitno je napomenuti da sam imala tu sreću (ili nesreću, kako će se pokazati u pojedinim slučajevima) da u Čikagu imam dosta bliske rođake čiji sam gost i bila za tih mesec dana. Osim što mi je ta činjenica uštedela značajan novac koji bih potrošila na smeštaj, bila je bitna i s te strane što sam po samom dolasku bila uronjena u dve različite kulture, izvorno američku i onu srpske dijaspore u Americi.


Iako sam prvenstveno bila zainteresovana za prvu, već na samom početku postalo mi je jasno da ono što ću upoznati do krajnjih granica i preko svake potrebe i sopstvene volje, upravo je ova drugopomenuta kultura. Kao i svi pripadnici dijaspore, bez obzira koja je zemlja u pitanju, moji domaćini bili su vrlo ponosni na tekovine srpske kulture koju su uspeli da sačuvaju u dalekom belom svetu i ono što su postavili sebi za glavni cilj bilo je da meni i mami s kojom sam došla pokažu ama baš sve aspekte te kulture, ne skrivajući svoje oduševljenje. Tako smo već na putu s aerodroma stali u pomalo zabačenom delu grada (oprostićete na ovakvim „ženskim“ opisima lokacija, znam da „zabačen deo grada“ ne govori previše kad je Čikago u pitanju) kako bismo svratili po domaću šunku, sir i Plazma keks u radnju pod nazivom БЕОГРАД. Rafovi kao iz osamdesetih nakrcani namirnicama i raznoraznim špecijama sa srpskim nazivima zloslutno su se kezili mom preneraženom izrazu lica. Odmahujući glavom izašla sam odatle i vratila se u auto puštajući da me u toku vožnje zaslepe odsjaji sunca u gusto nabijenim kilometarski visokim zgradama grada u koji sam pristigla.



Dok sam se još borila sa novom vremenskom zonom požurili su me da se „lepo uredim“ jer idemo na slavu. Napola se nadajući da se radi o slavskom ručku kod nekih prijatelja Srba, nisam postavljala previše pitanja u strahu da bi mi se slabe nade mogle potpuno srušiti pred saznanjem da me toga dana čeka nešto sasvim drugo. Skockani „za slavu“ vozili smo se širokim čikaškim bulevarima dok nismo izašli iz centra, pa produžili šestostrukim autoputom do same periferije grada. Na širokom polju uredno podrezane trave uzdizala se pravoslavna crkvica. Dok smo prilazili postepeno sam razaznavala načičkane oko nje tezge pretrpane raznoraznim pijačarskim proizvodima – privescima za ključeve s motivima četiri es, pravoslavnim krstićima ukrašenim kutijicama s tamjanom, majicama sa likom Ratka Mladića i Radovana Karadžića i natpisima na ne uvijek čitkoj i pismenoj ćirilici, rakijom u bocama sa kičasto islikanim ikonama; uši mi je zaglušio pokušaj interpretacije jedne od pesama Seke Aleksić koji se orio sa improvizovane pozornice u blizini na kojoj se šepurila vrlo oskudno obučena i zdravo popunjena pevačica; zaplahnuo me miris točenog piva i tek pečene prasetine, luka i (šta se to još oseti..?) ćevapa! Napola otvorenih usta osvrtala sam se oko sebe pitajući se ko je priredio tu neslanu šalu mog teleportovanja nazad u Srbiju bez mog znanja i tek što sam pristigla u „zemlju snova“. Trljajući oči u neverici i krajičkom mozga razmišljajući o mogućnosti da su te halucinacije jedna od misterioznih posledica nesrećnog „jet laga“ načula sam iza sebe nepoznati glas koji oduševljeno govori: „Man, it gets better and better every year!“ i shvatila upotrebljivim delom svog mozga da ipak i dalje jesam u Americi, a zatim i da se nalazim ni manje ni više nego na njihovoj verziji sabora, zbora – seoske slave. S obzirom da na pomenute slave ne idem ni u Srbiji, jedino što je moglo da me uteši u toku narednih pet sati koje smo tamo proveli bila je do sad potvrđena činjenica da ono što krene naopako, obično dobro završi. I da vas ne mučim više, odmah ću reći da je tako bilo i sa mojim boravkom u Americi, ali put do uspeha je još jednom bio dug i posut trnjem.


U želji da ni u kom slučaju ne uvredimo naše domaćine, stoički smo izdržali redom: odlazak na ćevape i domaću hranu u najpoznatiji srpski restoran, večernji izlazak u narodnjački klub, odlazak u poslastičarnicu „with Italian ice cream“ (čitaj: vodenasti, preterano slatki sladoled koji se kod nas može naći u svakoj jeftinijoj poslastičarnici), obilazak svih pravoslavnih crkvi i manastira u kraju zajedno sa pravoslavnim grobljem. Nije nam dugo trebalo da shvatimo da je „visoko vreme“ da učinimo nešto za sebe ako želimo u Americi videti išta osim Srbije.



Obazrivo smo im saopštili kako bismo rado krenule same u obilazak jer ne želimo dalje iskorištavati njihovo gostoprimstvo. Ideja je primljena najpre s nezadovoljstvom, a kada smo iznele svoj plan da u pomenuti obilazak krenemo metroom, sa sveopštim protivljenjem i uveravanjem da bi takav poduhvat značio ništa drugo do našu sigurnu smrt ili u najboljem slučaju orobljavanje do gole kože. Ipak pristali su da od sad mi biramo kuda želimo ići, što nam je bilo i više nego dovoljno. Usledila je, između ostalog, poseta Linkolnovom zoološkom vrtu, jednom od najvećih na svetu i moja sopstvena ekstaza u muzeju Instituta umetnosti, gde mi se otela suza radosnica pred delima slavnog Monea, Van Goga i Gogena. Amerika je lagano dobijala svoje pravo obličje.



Ipak, i dalje smo najveći deo vremena provodili sa našom domaćicom – bakom Danicom, iznad svakog opisa živopisnim likom, koja je u Ameriku došla nešto iza Drugog svetskog rata i tamo nepogrešivom ženskom promućurnošću osigurala lagodan opstanak svojoj mnogočlanoj porodici. Sada već duboko u osamdesetim godinama, živi sa zetom i nešto usporenom kćerkom kojoj treba njena pomoć. Njih dve su često bile naše glavno društvo i zabava i u toj ulozi nikada nisu omanule. Baka Danica je rodom sa Korduna i pravo zadovoljstvo je bilo slušati je kako priča. Zdravom logikom kombinovala bi stare, već uveliko u Hrvatskoj zaboravljene kordunaške izraze sa srpskom jeziku prilagođenim engleskim izrazima pa ono što je u početku bilo pomalo teško za razumeti kasnije se pretvorilo u izvor čiste zabave i ušlo i u naš rečnik. Počela bi svoj monolog od ranog jutra: „Ja sam noćas cijele noći bila ap en daun, ap en daun, ustani iz kreveta, vrati se, nikako se smiriti. Muče me moje legz. Nikako nijesam mogla oka sklopiti. Nego, šta ćemo mi pripraviti za ručak danas? Imam neko meso od čikena, treba ga samo pušnuti u majkrovej, sve je već priređeno. Mada ja rađe juzam obični oven. To meni moj Sašo kupi u storu daun d strit, da ja ne moram pulati kese. A sve je i zabacano, nijesam ni mopala sigurno neđelju dana, ne morem stajati dugo, sve me boli. To me jako baderuje. A jeste vidli ženu od mog Saše, ona je madelinka, slika se za reklame. Sašo veli da ona ima mor mani od njega u ril estejtu.“

I tako bi se to nastavilo u nedogled, baka Danici nije ponestalo tema za svih mesec dana našeg boravka, koji se suviše brzo bližio svom neumitnom kraju. Kako to obično biva, najbolje je bilo upravo kad se već nazirao kraj.



Deset dana pre planiranog puta nazad uspeli smo doći do starih prijatelja, isto rodom s Korduna. Čika Dragan i njegova porodica bili su sasvim druga priča i pravo osveženje. Bežeći od bede u kojoj je rođen i odrastao, čika Dragan je u novoj zemlji ostvario svoj tipično „američki san“ i obožavao je zbog mogućnosti koje mu je pružila. Uz njega i njegovu kćerku Dženifer, rođenu Amerikanku, upoznali smo Ameriku u pravom smislu te reči – ogromnu, preteranu, megalomansku, čudnu, užurbanu, zemlju svih ljudi i narodnosti, koji žive za sadašnji trenutak, komplikovanu, ali opet užasno jednostavnu, ogrezlu u strahu od terorizma i uronjenu u teorije zavere. Već prvi dan druženja sa porodicom Mraović bacili smo pogled sa kule Sirs, sadašnje kule Vilis, najvišeg nebodera u Americi i sve do relativno skorašnjeg ekonomskog bujanja Bliskog i Dalekog istoka, najvišeg nebodera na svetu. Nešto kasnije jeli smo sladoled na pristaništu Nejvi i zamalo u naletu vetra bili odneti u jezero Mičigen, zajedno sa velikim škriputavim točkom koji je zaštitni znak tog pristaništa, a na kojem se, svi smo se složili jednoglasno, ne bismo vozili ni u ludilu. Do kraja nedelje odvezli smo se nekih 300km do susedne države Viskonsin gde su naši domaćini imali vikendicu i uveravali nas kako je taj put prava sitnica i da ga oni prave svaki vikend bez razmišljanja. Već naviknute na činjenicu da u Americi važe neka druga merila kada su veličine (il' u ovom slučaju rastojanja) u pitanju, poverovale smo im. Narednih dana bili smo pravi turisti - doručkovali smo palačinke na američki način, obišli najveći zabavni park u toj državi, pogledali u kraj beskonačne sobe u Kući na steni u Viskonsin Delsu, videli najveći karusel na svetu, najpre zaradili, a zatim izgubili sve pare u kasinu, i sve u svemu, proveli fantastičan vikend u njihovoj vikendici uređenoj u indijanskom stilu. Poslednje dane boravka u Americi, po povratku u bazu u Čikagu, proveli smo u neprestanim i raznovrsnim aktivnostima - pentrali smo se po veštačkim stenama, videli najmanje 10 000 različitih vrsta vodenih organizama u gradskom Akvarijumu, obišli sva pomodarska mesta za izlaske, upoznali gomilu novih ljudi, raznih narodnosti i rasa, obišli najveću biblioteku i najveću knjižaru u Čikagu, ručali u restoranima brze hrane i bufeima jedi-koliko-možeš-za-8-dolara dok nam se nije smučio rođeni život, otpale su nam noge od šopinga po najvećim trgovačkim centrima na svetu u kojima smo ostavili i zadnji dolar i ukočio nam se vrat od razgledanja „solitera“ i ostalih ogromnih stvari koje su naš pogled i um teško mogli obuhvatiti.


Da, pogađate, bilo je ništa drugo do sjajno.



Autor: Marija Ličina

Facebook Twitter Email