Studije anglistike upisala sam sad već davne 2003. godine. Srednju zubotehničku školu završila sam u Kraljevu i tog haotičnog juna kada se činilo da oko mene ne postoji ništa osim „velike odluke“ koja će obeležiti moj život za sva vremena (sve izgleda puno dramatičnije kad imate 17 godina), učinila sam veliki zaokret kojem se ni sama nisam nadala. Odustala sam od stomatologije u Beogradu kao logičnog izbora za dalji nastavak školovanja, preskočila nekoliko univerzitetskih gradova u relativnoj blizini i upisala engleski u gradu koji me vukao nekom neobjašnjivom unutrašnjom silom, vezom koja se stvorila među nama još prilikom prvog susreta. Oni koji su, kako bi to Mika Antić rekao, „gimnazijski zaljubljeni u Novi Sad“ razumeće ovu romantičnu predstavu koju sam prema tom gradu razvila od prvog dana. U održavanju iste, u velikom je pomogao i fakultet na kome sam se našla – već od pozdravnog predavanja na kome su nas, zbunjene i kao prebačene u neki novi film u kome ne poznajemo ni likove, ni radnju, ni žanr, dočekala vesela i optimistična lica naših budućih profesora. Govorilo se mnogo o Bolonjskom procesu, o kreditima, podeljen nam je spisak obaveznih i izbornih kurseva za naredne četiri godine, pričalo se o izboru smera koji ćemo morati napraviti nakon druge godine, o dodatku diplomi u kome će biti popisani svi kursevi koje smo slušali sa brojem bodova, a koje će na taj način biti moguće vrednovati u svakoj zemlji Evrope i sveta; zbog atmosfere koja je obavila učionicu dobili smo osećaj sličan onome kad prvi put obujete lepe nove cipele. Sastanak se odužio preko planiranog vremena, pitanja je bilo mnogo, odgovora isto toliko, dobrih predviđanja i nada za bolje sutra najviše. Lako nas je poneo entuzijazam naših profesora, činjenica da smo pioniri Bolonjskog procesa u našoj zemlji (kasnije ćemo sami sebe nazivati nekim više laboratorijskim terminima) i verujem da govorim u ime većine nas koji smo prisustvovali pomenutom sastanku, kada kažem da smo sa fakulteta toga dana izašli zadovoljni i više nego ikad sigurni u izbore koje smo učinili... Ali vreme leti kad se zabavljate i sve što je lepo kratko traje, a četiri godine studija prošlo je u jednom dahu. Govorim sada samo u svoje ime, mada sam sigurna da će se mnogi moji ispisnici složiti, kada kažem da me pomenuti profesori nijednom za četiri godine mojih osnovnih studija nisu razočarali, već naprotiv, nebrojeno puta me uverili da je izbor koji sam donela upisavši se na Filozofski fakultet u Novom Sadu bio jedan od najboljih u mom životu.



Većina studenata moje generacije osnovne studije završila je u roku, neki čak ne zaokruživši ni pune četiri godine - Bolonjski proces pokazao se kao vrlo dobra stvar kad je poboljšanje efikasnosti studiranja u pitanju – za neke čak i previše. Odjednom smo se našli na kraju studija, na kraju izvesnosti i mirnih poznatih voda, a na početku neizvesnosti stvarnog života sa nagoveštajima jakih vodenih struja i mnogi su se borili da održe ravnotežu u tom limbu. Kao ruka spasa za one koji još nisu bili spremni odustati od studentskog života javila se mogućnost produženja „statusa quo“ za još jednu godinu, upisom master studija. Povedeni pričama o tome kako će jednog dana posedovanje master diplome biti neophodan uslov za pronalaženje bilo kakvog zaposlenja, koje su se kao požar širile među poluupućenim studentima, a na klimavom tlu po pitanju bilo kakvih realnih mogućnosti za zaposlenje u datom trenutku, većina studenata moje generacije i ja sama prva među njima, pokleklo je i donelo sudbonosnu odluku upisivanja na master studije.



Još jednom bili smo prva generacija koja je isprobala novi plan i program mahom ispod čekića. Sledeći ovu metaforu, mogli bismo reći da su se neki uskoro osećali kao da su istim tim čekićem dobili i po glavi. Od samog početka, uz nekoliko svetlih izuzetaka, naš master je izgledao kao dosta loše zamišljena i izvedena igra. Počelo je s problemima oko rang lista, haosom oko broja studenata kojima je odobreno studiranje iz budžetskog proračuna, a koji je na svakom odseku bio drugačiji i na kraju kao šlag na torti, kao alarm koji je trebalo da nam svima u ušima zapišti visokim tonovima, pismeno „obećanje“ koje smo morali dati, ujedno i uslov za upisivanje mastera, da od Fakulteta nikada nećemo, ni pod koju cenu, ma šta da se dogodi, tražiti povrat novca koji smo uplatili za naše master studije.



Sećam se dobro lake ironije s kojom smo prihvatili ovo, posprdnog tona u našim razgovorima na ovu temu, toga kako smo frknuli sebi u bradu potpisujući pomenutu izjavu. Bili su to dani u kojima je glavna deviza bila „nek' ide život“ – gurajući dan za danom, predavanje za predavanjem, živelo se od jednog ispita do drugog i verujem da većina nas nije previše zamarala svoje glavice razlozima iza poturanja takvog ultimatuma. Al' na kraju krajeva, o ultimatumu se nikada i ne razmišlja previše.



Pomenuti posprdni, lako ironični ton koji smo zauzeli, kako je vreme prolazilo, a događaji se odmotavali, polako se pretvarao u nepoverenje, a zatim ljutnju i na kraju bes kojim smo izražavali svoju nevericu da se neke stvari, eto, zaista dešavaju i to nama.



Kako lagano dolazimo do glavne teme, želim reći da mi nije namera ovim pozivati na bilo kakvu pobunu, mada ne kažem da pobune ne bi trebalo da bude. Ipak, biću zadovoljna ako uspem u jednom, a to je dizanje svesti o tome šta se zapravo desilo i dešava sa generacijama studenata koji su odslušali predavanja predviđena master(skim) programom na novosadskom Odseku za anglistiku, napisali master rad, isti odbranili, neki već nekoliko godina ranije, i tu izgleda završili svoju priču. „Kako tu završili svoju priču?“, pitaće neupućeni, „Valjda se priča završava dodelom diploma, kad se svi uparade za slikanje i primaju čestitke i cveće?“ Da, to bi svakako trebalo da bude slučaj. Na našu veliku žalost i nezadovoljstvo, to ovde nije slučaj. Niko od diplomiranih filologa anglista - mastera u Novom Sadu još uvek nije dobio svoju diplomu sa master studija. Zašto i kako pitate se vi, a i mi... I ako sad očekujete da ću vam otkriti neku veliku istinu, nažalost moraću vas razočarati. Nemam pojma zašto. I sama u toj „vladimirsko-estragonskoj“ grupi, na svoju diplomu sa master studija čekam već više od dve i po godine. Kao što reče jedan kolega neki dan, nekad i zaboravim da je čekam.



Nemajući pametnija posla, za to vreme sam se, naravno, pokušala obavestiti iz više izvora, uključujući kolege koje je zadesila ista sudbina, profesore s fakulteta, šefa Odseka za anglistiku, dekanata, pa i Ministarstva za prosvetu i nauku, i saznati koji je razlog iza tog beketovskog čekanja i kada će naše diplome konačno moći da se podignu i verovali ili ne, nisam dobila ni jedan jedini konkretan odgovor. Odgovori ponekad čak ne bi ni stigli, a kada bi i stigli – i  meni i drugima koji su postavljali isti upit – bili su različiti i često nekonzistentni, osim u jednom – diplome su u izradi. Doduše, većina odgovora kao jedini razlog za kašnjenje navodila je probleme tehničke prirode – čula sam između ostalog da se već vrlo dugo čeka na izradu holograma, jer je postojala ideja da diploma bude istovetna na nivou univerziteta, pa se zbog toga opet čekalo na neko uniformno rešenje za sve fakultete (pri čemu neki fakuleti nisu čekali takvo rešenje, već svojim studentima delili diplome, ali kod nas je slučaj naravno bio drugačiji pa se sad nagomilalo posla), onda se čekalo na rektorat, pa je bilo problema sa softverom (u to i nije bilo tako teško poverovati), iz nekog misterioznog razloga nisu se hteli štampati famozni dodaci diplomi, pa se, po ko zna koji put kod nas, moralo sve ručno povući i pešaka raditi... Već naviknutu na ono da u postmodernizmu nikad ne postoji jedna istina, već onoliko istina koliko ima pripovedača i tački gledišta, ovoliko raznovrsnih odgovora me izgleda nije uznemirilo koliko je trebalo. Ako takvo pravilo važi u književnosti, zašto se ne bi proširilo i na život? Na kraju krajeva, u književnost je i stiglo iz života. Ali je li sve baš tako? Da li treba da prihvatimo bilo kakav odgovor koji nam se ponudi kao rešenje za konkretno taj dan i tog sagovornika na koga smo naleteli?  Možemo li prihvatiti da se naši životi odvijaju kao na stranicama romana dok smo mi nemi i tek ponekad začuđeni posmatrači?



Istina je da bi bilo više nego dobro da se problemi novosadskih studenata anglistike završavaju na činjenici da nikad nisu videli svoju diplomu sa master studija. Sigurna sam da bi je mnogi recimo, rado uramili i stavili na zid (hajdete, zašto da ne?), ali složićete se to nije baš od suštinskog značaja u svetu u kome živimo i uz mnogo veće probleme koje danas imamo. Ja, konkretno, bih je rado nostrifikovala u Hrvatskoj gde živim i time mogućno povećala šanse za bolje zaposlenje, ali s obzirom na postojeće okolnosti kojim vas neću zamarati, to možda i ne bi tako puno značilo. Istina je i to da prilikom prijave na posao, puno lepše izgleda kada priložite diplomu, a ne neko tamo uverenje odštampano na lošem papiru A4 formata na štampaču iz 1996, ali i preko toga bi mnogi od nas vrlo lako prešli. Ono pak preko čega teško prelazimo su stvari koje imaju direktnog uticaja na naš život, koje, recimo, odlučuju o tome da li ispunjavamo uslove za neki posao ili ne, stvari koje nam „rade o glavi“. Do sada sam govorila o svršenim studentima master studija anglistike u Novom Sadu, a sada dozvolite da kažem i ovo: generacije studenata osnovnih studija anglistike počev od 2006/2007. još uvek čekaju na svoju diplomu sa osnovnih studija. Diplomirani filolozi anglisti kako se oni zovu (za razliku od profesora engleskog jezika i književnosti koji su upisali studije do 10. septembra 2005. kada je donesena izmena Zakona o visokom obrazovanju, odnosno prihvatanje Bolonjskog procesa kod nas) u neuporedivo su lošijem položaju. Ipak, njihova glavna muka nažalost nije to što nisu dobili diplomu, već neverovatna, il' u najmanju ruku šokantna činjenica da sa fakultetom koji su završili imaju samo 6. (rečima: šesti) stepen stručne spreme, odnosno višu školu. Ako ste iole upućeni u zakon države Srbije, odmah će vam biti jasno da se ovi mladi ljudi sa tim stepenom obrazovanja ne mogu zaposliti kao nastavnici engleskog jezika ni u osnovnim ni u srednjim školama. Ako pošaljete upit u Ministarstvo dobićete jasan odgovor u kome stoji da sa 240 ESPB boda „ne ispunjavate uslove u pogledu stepena stručne spreme propisane Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja za izvođenje nastave i drugih oblika obrazovno-vaspitnog rada iz predmeta engleski jezik u osnovnim i srednjim školama“.


Ne ulazeći u rasprave oko toga koliko je to van pameti, samo ću usputno navesti da ni u jednoj državi regije ovaj problem nije (ne)rešen na ovaj način. U Hrvatskoj i Crnoj Gori, recimo, gde postoji 3+2 sistem obrazovanja, studenti sa diplomom osnovnih studija, iako sa godinom fakulteta manje nego studenti Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, ispunjavaju uslove za rad u osnovnim školama, a izuzetno (odnosno, ako se niko drugi ne prijavi na konkurs) mogu raditi i u srednjim školama. Kako smo saznali na Fakultetu, problem koji postoji u Srbiji nije, kako se na prvi pogled čini, u samim zvanjima koja su dodeljena studentima od generacije 2006/2007. pa nadalje, već zastarela sistematizacija ovih zvanja, a između ostalog i ogroman propust koji postoji u Zakonu o obrazovanju, a koji se odnosi na činjenicu da zvanje „diplomirani filolog anglist“ navodno uopšte ne postoji u pravilniku objavljenom u Službenom glasniku. To donekle i nije teško za poverovati, s obzirom na to da to nije ni prvi ni poslednji put da takve stvari u Srbiji ne štimaju, viđali smo i gore od strane naše Vlade. Ono šta se ja pitam je ko je uopšte smislio to zvanje diplomirani filolog anglista i zašto nije proverio da li sve u redu s njim pre nego što je ispisano na stotine uverenja o diplomi? I da li je moguće da je ipak shvatio da nešto nije u redu, ali prekasno, pa se sad čeka da se magla razbistri, stvari, nadajmo se, postave na svoje mesto, a tek onda pripremljeni, već dobrano prašnjavi tabaci papira na kome će se štampati diplome izvuku na svetlo dana. Osim toga, ne bi bilo prvi puta da se u diplome, il' tačnije uverenja o njima, pišu svaki čas druge stvari. Prvoj generaciji koja je išla po Bolonji izdavana su uverenja o diplomama sa osnovnih studija u kojima je njihovo zvanje nakon četiri godine studija bilo „filolog anglista“ bez onog diplomirani ispred. Kada je pre nešto manje od dve godine došlo do izmena u Zakonu o visokom obrazovanju, Fakultet je ovim generacijama studenata morao promeniti i zvanje u diplomirani filolog anglist. Pardon, bivši studenti su morali tražiti da se to učini, čitaj: platiti Fakultetu izdavanje novog uverenja.



Pitamo se kome ovakva vrsta neorganizovanosti ide na ruku, ako ikom. Da li je u pitanju običan nemar, nedovoljan trud da se stvari učine boljima ili je po sredi neki treći, misteriozni razlog. To su ipak pitanja koja i uz sav naš trud i zalaganje ostaju bez odgovora i pored toga što smo svesni da „nešto je trulo u državi Danskoj“, ne možemo baš tačno upreti prstom na mesto odakle „miomirisi“ dolaze. Ipak mora se reći da je tužno i iznad svega nepravedno da pored svih nedaća s kojima se borimo nakon završetka fakulteta (neću ni spominjati one za vreme fakulteta, jer to su slatke muke u poređenju sa stvarnim životom koji nas čeka kasnije) ne dobijemo ono šta nam s punim pravom pripada, da nam sopstvena država i fakultet ne samo ne izlaze u susret, već na manje-više svakom koraku podmeću nogu. I dok moje kolege sa završenim fakultetima dobijaju odrešite odgovore od strane Ministarstva o tome kako ne zadovoljavaju tražene uslove za mesto nastavnika i profesora engleskog jezika, činjenicu da postoje škole u Srbiji u kojima su na istim tim mestima zaposleni ljudi koji ne da nemaju diplomu osnovnih studija i zvanje diplomirani filolog anglist, il' makar filolog anglist, već tek licencu o položenom ispitu srednjeg nivoa engleskog kao stranog jezika, pomenuću tek uzgredno jer svaka dalja razrada tog pitanja zaslužuje puno više prostora nego što ga ovde imam. Ipak, morate shvatiti da ne možemo biti ravnodušni kada po ko zna koji put doznamo za takvu neku priču – nije u redu i nije fer.



Nije u redu ni to što smo nekoliko godina nakon što smo odbranili svoj master rad saznali da je diplomu koju smo zaradili već osnovnim studijama (govorim sada o generacijama pre 2005.) uz manji poduhvat po pitanju nedostajućih bodova, odnosno pisanja master rada, i, naravno, "simpatične" uplate na račun Fakulteta, moguće izjednačiti sa master diplomom za koju smo mi slušali ceo papreno plaćen semestar predavanja, položili nekoliko ispita i još uz to napisali i odbranili isti taj master rad. Predlažem da onda i mi sad izjednačimo svoju diplomu s osnovnih studija, pa ćemo lepo biti masteri na kvadrat.



Ne laskam sebi da sam ovim ispisanim učinila išta više do zagrebala po površini čitavog problema. Svesna sam i da je nemoguće napisati sve šta je krenulo naopako u nekom trenutku, popisati sve probleme, sve pojedinačne slučajeve - svako od nas ima neku svoju priču, iskustvo koje je u isto vreme i slično i različito u odnosu na ostala. Ulozi su veliki, tema je ozbiljna, đavo je odavno odneo šalu, nije nikakva tajna, već realnost života da mnoge stvari u Srbiji nisu kako treba i da se moraju promeniti – odnos države i fakulteta prema svršenim studentima anglistike u Novom Sadu samo je jedna od njih, sasvim slučajno nama najbitnija jer smo direktno pogođeni njome. Da li bi borba za naša prava donela kakve bitne sveobuhvatne promene ne možemo znati, ali ostaje ona mudrost da se put od hiljadu milja počinje jednim korakom i da kamen pukne ne od zadnjeg udarca čekićem, već od svih koji su mu prethodili. Mogla bih za kraj i citirati Zorana Đinđića i reći da ako danas ne uspemo jedini razlog smo mi sami...
Ali bolje da ostavim fraze po strani, jer znate vi to već i sami sve, jedino šta se ne zna je: šta ćemo učiniti po tom pitanju?

Facebook Twitter Email